Mjesec: siječanj 2019.

Ova je priča objavljena u prošlogodišnjoj Sferakonskoj zbirci. Danas je dijelim s vama, jer nadahnuće za nju, moj vlastiti crni pas, slavi četvrti rođendan.

3800 riječi — 20 minuta

Sunce još nije izašlo, pa sam se nadao provući pokraj kuhinje neprimijećen, ali moja stara već je na nogama i kuha kavu.

Došlapka do poluzatvorenih vrata, nagne se za jutarnji poljubac i pita: „Ideš?“

„Aha, čekaju me“, kažem, nadajući se čim prije stići do izlaza.

„Ljudi ne bi trebali imati cucke ak’ se ne mogu brinuti za njih.“ Nisam bio dovoljno brz.

„Onda ne bih imao posao,“ odgovaram joj, ovlaš, dok prelazim rukama po jakni i zagledavam se u ruksak – imam ključeve, rukavice, bocu vode, kekse. Još samo živce da skupim i mogu krenuti.

„Našetavaš te pese od faksa. S diplomom bi fakat mogao nešto bolje raditi. Naći pravi posao, a ne tih deset kuna na sat.“

„Ovo je pravi posao“, kažem joj. Svaki ponedjeljak isto. „Uzet ću i Bobija sa sobom, ako hoćeš.“

„Ne, ne“, odbija, kao i uvijek. „Znaš da Bobija šetam sama. Imam samo gospođu Koviljku danas, lako ću ja to.“

Otkad je u mirovini, stara tu i tamo primi neku od starih mušterija da im sredi frizure. Uglavnom dolaze babe sa čeličnom kosom začešljanom unatrag, koje tvrde da ove nove frizerke ne znaju kako se radi trajna. Većinu vremena ipak nema bogznašto za raditi, jer osim što nemam pravi posao, nemam ni pravu curu, a kamoli unuke za nju. Zato je vani s Bobijem po četiri-pet puta na dan.

Bobi je rudlavi crni mješanac hrvatskog ovčara i tko zna čega, visine jedva do koljena. Nekad mislim da joj je zamijenio staroga – i našla ga je pred njegovom starom birtijom – pa stara ne bi nikad dozvolila da ga netko drugi vodi u šetnju, iako mu je narav još gadnija od daha. Pokušao sam joj reći da mu ne smije dozvoliti da skuplja svako smeće s poda, ali ona kaže da mu to jača želudac.

„Okej, bok, vidimo se“, odverglam po običaju i zatvorim vrata dok nije još nešto prigovorila.

Zazvoni mi mobitel, na koji se javim jednom rukom, dok drugom pokušavam istovremeno staviti ruksak i ne zaplesti se u Lokijev povodac.

„Ja sam pred zgradom“, čujem s druge strane. „Trideset, je li? E, ovaj, oprosti – Simona ovdje.“

Kvragu, to je danas! Udruga svako malo prima nove šetače na obuku. Nakon par teoretskih sati, pošalju ih na praksu s nama veteranima. Ako ne odustanu u prvih mjesec dana, dobiju povremene angažmane, koji onda mogu prerasti u stalne.

Tako sam i ja počeo, pred osam – ili, ne, sad je već devet godina. I još sam tu. Kako da odem kad ih tako malo izdrži cijelih mjesec dana… ma, nekad ne ostanu niti nakon prvog dana, kad skuže da moraju skupljati drek za svakim psom kojeg vode u šetnju.

„Bok, Simona“, odgovaram. „ Pričekaj me pet minuta, tu sam u susjedstvu, za čas.“

Jedan od hendikepa mi je što ne mogu priuštiti auto, a na tramvaj neće primiti čovjeka s pet pasa. Zato mogu uzimati samo pse koji su mi relativno blizu. Sva sreća da je mamina kuća na Ravnicama, pa dok sve pokupim i napravim đir po Maksimiru, već je mnogima dosta šetnje.

U zgradi na broju trideset jedna je od mlađih članica mog čopora, što se vidi i po modernijem imenu. Dok mamin Bobi ima skoro petnaest godina, čistokrvna škotska terijerka Missy nedavno je proslavila drugi rođendan. Vlasnik joj je toliko privržen da su mu šetača morali platiti prijatelji. Prije toga ju je svuda vukao sa sobom, ali onda nitko nije imao mira, jer Missy ga lavežom štiti od koga god tako da se sve ori.

Dobro je da se sa Simonom srećem kod nje, jer je lakše krenuti s manjima. Mada, moguće je da njoj ni Gord neće biti problem – sjetio sam se da studira veterinu. S veterine uvijek imamo najviše nadobudnih šetača. Misle da će lako sa psima, kad im znaju nabrojati sve kosti u tijelu i razlikovati gastritis od čira.

Prema Simoni ipak ne mogu biti zajedljiv. Stigla je prije mene, što se rijetko dogodi. Čak niti ne izgleda pospano. Pocupkuje da se ugrije, ali ne žali se na čekanje niti na rano jutro. Ja nisam nešto presretan što radim već od pola osam – slobodne ću vikende odspavati i do deset – ali mi idu na jetra oni koji se jave za šetače, a ne mogu otvoriti oči do podne.

„Bok!“ pozdravlja me i pruži ruku. Jakna joj je jarko crvena, a kapa na glavi prugasta i s velikim cufom. „Simona.“

„Pavle“, kažem i rukujem se. „A ovo je Loki.“

Loki je došao sa mnom: ravnodlaki retriver, desetogodišnjak ali i dalje neozbiljan. Blesav k’o šlapa, a dobar k’o kruh. Prodao bi se za malo maženja ili hranu, uključujući onu od koje poslije povraća. Simona ga odmah prokuži i gladi dok ne cuknem povodac da moramo krenuti po Missy.

„Ja sam danas ranije gotov“, kaže Missyn čovjek dok nam ona para uši svojim štektanjem. „Slobodno je dovedeš prije dva.“

„Dogovoreno“, kažem mu, a kad zatvori vrata i Missy iznenada ušuti, okrenem se Simoni: „Ni slučajno. Missy vraćamo zadnju. Inače će mi njegovi susjedi popiti mozak što ne mogu ni kraj ulaznih vrata proći od njenog laveža.“

Simona digne palac gore, u znak razumijevanja, a onda pita: „Tko je sljedeći?“

„Gord“, kažem joj. „Predstavljaju ga kao velikog njemačkog špica, ali ja mislim da su jednostavno križali šarplaninca i nekog crnog ovčara.“

„To je, onda, dosta velik pas…?“ upita Simona.

„Je, ali je miran, ne brini“, kažem joj i počnem sumnjati u to hoće li znati s njima izaći na kraj, ako joj je veličina psa prvo pitanje koje postavlja. Dok razmislim trebam li krenuti s objašnjavanjem ili ne, ona razgledava vrt do kojeg smo stigli, pa na kraju samo kažem: „Nije stvar u veličini nego kako ih vodiš.“

Ona prasne u smijeh: „Ma da?! To mi je i dečko rekao!“ Onda se malo zamisli: „Bivši dečko.“

Kvragu, sad ću još i nju morati slušati, pomislim, ali na glas kažem: „Sad soliraš?“

„Ma, ne“, kaže mi dok prilazimo kući u čijem vrtu već čeka Gord. „To je bilo prije, dok se nisam preselila iz Gorice. Sad se viđam s… kolegom.“

„Hej, Gord“, obratim se psu u vrtu, da ne moram dalje o tome. „Jesi spreman?“

Gordova vlasnica samo odmakne zastor i mahne mi kroz prozor. Ona jedva dočeka da joj uzmemo brigu s leđa. Nije razgovorljiva, pa ne znam čime se bavi, ali se rijetko vrati s posla prije nego što Gord ponovno zavlada dvorištem. Kad se pojavio nakon što su joj se djeca odselila, mislila je da će biti dobro da ima nekoga tko će čuvati kuću dok je nema. Samo što je radio toliki nered bez redovne šetnje da nije stizala na posao, pa je na kraju morala nazvati udrugu i tražiti šetača.

Počeškam ga iza uha i odmaknem se da se upozna sa Simonom. Dobro joj ide, zapravo. Nije ga pokušala odmah dirati po glavi i ima strpljenja kad joj zabije nos u međunožje.

„Oprosti,“ kažem i povučem povodac, „to on informativno.“

Ona se opet krene smijati: „Vjerujem. Muško, ne?“

Uzdahnem. Sigurno je feministica. Nemam pojma o čemu ćemo pričati ostatak dana, ako tako nastavi. Trebao bih joj objašnjavati kako se šeću crni psi, ali mi se ne da ako moram paziti na svaku riječ. Put do sljedećeg odredišta pređemo u tišini. Tome brzo dođe kraj kad preuzmemo Booboo, bostonsku terijerku.

„Danas malo kasnite? Da? A tko je ova mlada dama? Bok, ja sam Tereza, a ovo Booboo. Skupa ćete ih šetati? Vi ste već prošli neku obuku za šetača, ovaj, ili se kaže šetačicu? Jeste? Nećete je previše umarati, jel’ da? Slobodno me nazovite ako treba nešto, bilo što. Uzmite i kaputić; dosta je hladno. Imate njene keksiće?“

„Malo, da. Ne, nećemo je umarati. Hvala. Da, imamo sek-, ovaj, kekse“, odgovaram redom, tapšem džep s poslasticama i pokušavam uzmaknuti, jer se Simona opet počela smijuljiti.

„Ništa se ne brinite, dobro ih pazimo“, uskače ona i staje između mene i gospođe Tereze.

Booboo je bila način da se gospođa nosi s ružnim razvodom, pa Simoni priča dio svoje povijesti i sve što treba znati o Booboo. Obzirom da je Simona preuzela većinu artiljerije riječima, uspijevam nestati ranije nego obično. Nemam pojma kako joj je pošlo za rukom da mi se pridruži tako brzo.

„Hvala“, kažem joj.

„Nema problema“, odgovara. „Hoćeš da ja preuzmem nekoga?“

„Ma ne, u redu je“, kažem. Onda vidim da su joj ramena malo potonula, pa joj dodajem Lokija. „On je najbolji“, pokušam je oraspoložiti.

Zadnji na popisu je Kameleon, neka varijanta pinča, čiji ga vlasnik ne može odmah naći.

„Ma tu je bio“, kaže nam. „Valjda je neka petarda grunula, pa se sakrio.“

Simona i ja neko vrijeme stojimo na vratima, ali se čovjek ne vraća. Ostali se već meškolje, pa odlučim proviriti u stan. Uostalom, prošla je sredina siječnja, većina petardi već je ispucana. Čisto sumnjam da se tako dobro sakrio.

„Kami, dođi“, pozovem. „Gdje si?“

Odmah se začuje klikanje psećih noktiju po podu i Kameleon nam se pridruži mašući repom. Viknem u kuću da je Kameleon kod mene, ali mi ne odgovori. Odnekud iznutra čuje se zvon posuđa. Možda i on kuha jutarnju kavu, pa zatvorim vrata i odem sa sada potpunim čoporom.

„Što mu je?“ upita Simona.

„Misliš, osim crnog psa?“ upitam. „Moguće da je demencija… počeo je zaboravljati stvari. Ima dana kad mu se Kameleon mota oko nogu, a on kaže da ne zna gdje je. Vjerojatno se nije ni sjetio da smo na vratima.“

Preostalo vrijeme do Maksimira hodamo u tišini. Psi već znaju i mene i jedni druge, pa su mirni. Tu i tamo neki se zaleti još malo onjušiti Simonu. Ona ih prati pogledom, smješkajući se, ali na mene uopće ne obraća pažnju. Nju je pak nemoguće promašiti u onoj jarkoj jakni i cufu. Gledam je i sjetim se da bih joj trebao početi davati konkretne savjete, ali me preduhitri pitanjem.

„Kako si se počeo baviti šetanjem crnih pasa?“ upita.

Slegnem ramenima i ponudim standardni odgovor: „Bio sam na faksu, trebala mi je lova.“

„Ali i dalje to radiš“, kaže mi.

„I dalje mi treba lova.“

„Ma, da, ali koliko možeš zaraditi ovako? Računala sam…“

„Nemoj biti k’o moja stara“, kažem joj, a onda mi je žao. „Gle, cijeli dan je trideset do pedeset kuna, ovisi jel’ vikend, pa tako većinu dana u mjesecu. Sad kad su bili blagdani dobio sam i više. Skupi se.“

Ništa više ne pita dok ne dođemo do parka, a meni se ne da pričati. Bit će vremena da joj sve kažem. Uostalom, možda je bolje da vidi kako to ide, pa da pita što joj nije jasno, umjesto da mene ispituje o mom životu. Odmah dobije povod: u parku nas zaobilazi ono malo ranoranioca što ima, čak i neki vlasnici pasa.

„Zašto?“ upita Simona.

„Crni psi ne ulijevaju povjerenje“, kažem joj. „Nebitno jesu li maleni kao Kameleon ili mrge kao Gord. Nije ograničeno na park. Najrjeđe ih udomljavaju, a i na fotkama ispadaju koma.“

„Zezaš“, smije se, opet. Možda me, ako se nasmije dovoljno puta, to prestane smetati, pomislim.

„Nimalo. Dobiješ samo crnu fleku – probaj.“

Simona izvuče svoj mobitel i pokuša opaliti par slika našeg čopora. Nikome se ne vide ni njuška ni oči. Opet se smije i vrti glavom. Nije joj jasno da zbog toga netko ne bi htio crnoga psa.

„Pa, nije samo zbog toga“, kažem, pomalo nevoljko što moram biti očit.

Iznenadi me kad ne postavlja dalje pitanja, nego kaže: „Znam. Zato sam se i javila da šećem crne pse.“

„Ti si jedna od onih koje žele pomoći, je li?“ upitam je. Samo mi još to treba. „Da impresioniraš dečka?“

Uglavnom su mi dopadali oni koji su htjeli „pomoći“ ili znatiželjnici koji su dolazili u udrugu jer su o nama pročitali u novinama ili vidjeli reportažu. Bilo je i takvih koji su se samo htjeli naslikavati da mogu staviti fotku sebe sa crnim psom na Instagram. Ti su bili najviše razočarani.

„Ne,“ odgovori Simona, „on misli da je to traćenje vremena. Ja samo želim razumjeti.“

Kvragu. Točno je to bio i moj odgovor Tvrtku pred onih osam, odnosno devet godina.

„Mislim da ih sad možemo malo pustiti“, kažem umjesto da joj to priznam.

Došli smo do livade iznad vidikovca, dalje od prometnica i glavnih staza. Otkvačimo povodce i pustimo pse da njuškaju i istražuju. Neće se puno igrati, ni sami ni s drugima. To im nije u karakteru.

„Neće pobjeći?“ upita Simona.

„Ovi moji od mene neće, ali kad dobiješ svoje,“ rekao sam kad a ne ako, primijetim usput, „moraš prvo uspostaviti povjerenje. I, naravno, pokazati im da si ti gazda.“

„Kako?“

„Nježno“, kažem joj i očekujem da će opet prasnuti u smijeh i smisliti neku seksualnu aluziju, ali to ne napravi, pa mi je lakše nastaviti: „Ideš malo po malo. Prvo te moraju slušati kad su na lajni. Ići uz tebe ili malo iza, bez povlačenja. Pratiti te pogledom. Poslušati kad kažeš da stanu ili sjednu.“

Objašnjavam joj dalje. Dio toga vjerojatno je već čula na predavanjima u udruzi, ali ipak sluša. Drugačije je čuti to od šetača, nego samo kao teoriju. Neke joj stvari i pokažem.

„Loki!“ pozovem retrivera, koji veselo dotrči i sjeda preda me. „Vidiš?“ upitam je dok mu dajem keks. „Mora biti pristojan da bi dobio nagradu.“

„Je li to pametno?“ upita ona. „Da te slušaju samo radi hrane?“

„Sve je dobro u početku“, kažem joj. „Glavno da te ne vuku na sve strane. Gord bi ti maltene mogao iščašiti ruku kad ne bi slušao. Da ne kažem kako čak i mali psi jako grizu.“

„A… njihovi vlasnici? Jel’ i njih tako slušaju?“ upita.

„Kako koga“, kažem joj. „Neke da, neke ne. Neki i ne žele raditi sa svojim crnim psima. Misle da ih je lakše ignorirati, prepustiti ih malo meni, pa trpjeti ostatak dana, ili ih zatvoriti.“

„Zatvoriti?“ Simona će, zgroženo.

„A, da,“ kažem joj, „ne mogu svi s njima izaći na kraj. Bolje da ih i zatvore nego da nekoga povrijede.“

„Pa što ih se ne riješe?!“ izleti joj.

Zagledam se u pod i samo odmahnem glavom. To nema smisla objašnjavati. Nema tih riječi kojima bi se ikome dalo razumski izložiti zašto ljudi imaju crne pse i ne mogu ih se riješiti. Ako želi razumjeti, morat će promatrati, a ne slušati objašnjenja nadugačko i naširoko.

„Dobro je ako uopće priznaju da im treba šetač“, kažem na kraju. „Nekima je bed uopće reći da imaju crnoga psa.“

„Znam,“ kaže mi, „kao Benu.“

Iz tona kojim je izgovorila ime shvatim zašto joj je važno razumjeti – Ben je njezin kolega, odnosno dečko. Taman kad joj hoću odgovoriti, zazvoni mi mobitel. Obično me nitko ne zove u ovo doba; znaju da sam sa psima i da se ne volim javljati dok sam na poslu. Broj je fiksni i nije mi poznat.

„Halo?“

„Halo“, čujem glas s druge strane koji se raspituje jesam li to ja, pa nastavlja kad potvrdno odgovorim: „Teta Koviljka ovdje, mamina mušterija, znate, Pavle. Mama mi je dala broj da vam javim – završila je na hitnoj…“

„Što se dogodilo?“ upitam, ne dočekavši da dovrši. „Je li u redu?“

„Bobi je ponorio dok me frčkala“, kaže gospođa. „Sve joj je noge izgrizao.“

Udaljim se od Simone i pasa dok slušam podulje objašnjenje. U jednom trenutku odmaknem mobitel s uha i pogledam datum. Kvragu. Treći je ponedjeljak u siječnju, kad crni psi najviše grizu. Kako sam to mogao zaboraviti?

Sjednem na klupu i bjesomučno razmišljam kako da uredim ostatak dana. Kad se veza prekine, gledam Simonu. Ona mirno stoji i proučava pse koji njuškaju po livadi, svaki za sebe. U jednom se trenutku Gord zaustavi, svine leđa i olakša na travi. Simona izvuče vrećicu i ode to skupiti. Odahnem.

Morat ću joj vjerovati puno brže nego sam planirao, a bit će lakše ako može skupljati drek.

„Čuj, moram hitno u bolnicu“, kažem joj. „Mama…“

„Što je bilo?“ upita, ali kad odmahnem glavom, preinači pitanje: „Mogu pomoći?“

„Da; idemo do mene. Pokazat ću ti gdje je hrana, pa ćeš im dati jesti, pustiti ih da se odmore, a onda opet izvesti u šetnju oko dva. Iza tri vrati svakoga doma, pa se čujemo za dalje.“ Ako bude dalje.

„Okej“, kaže.

Dok se pobrinem za pse, ostavim Simoni ključ, sjednem na tramvaj i doklipšem od okretišta do bolnice, već je prošlo jedanaest. Stara, međutim, još uvijek nije gotova. Čekam je preko sat vremena, a onda se pojavi u kolicima koja gura medicinski tehničar. Preuzmem je i zahvalim, pa mu se zagledam u leđa dok odlazi i pitam se zaradi li išta više nego ja, iako ga sigurno više cijene nego mene.

Stara me lupne svinutom poviješću bolesti kako bih joj se posvetio. Uzmem joj papire iz ruke, preskočim anamnezu i pogledam na samo dno. Prepisali su joj jake analgetike za bol, naravno, ali ono što mi upadne u oči je i preporuka za Zoloft ili Cipralex. Okrenem papir prema staroj i pokažem prstom.

„Znaš li za što su ovi ovdje?“ Kad klimne glavom, osjetim se dovoljno samouvjeren da nastavim: „Mama, trebala bi mi nekad pustiti da uzmem Bobija. Bilo bi ti lakše.“

Stara me pogleda nekim čudnim pogledom, mješavinom sažaljenja i prkosa, ili možda nerazumijevanja i nesklonosti da razumije. Odmahne glavom, ali ništa ne kaže, nego me uzme pod ruku i krene šepati prema stajalištu taksija.

Dok hodamo, kaže: „Znaš, čitala sam članak u kojem piše da crni psi ne postoje. To se nama samo čini. Njihova je dlaka zapravo tamno smeđa. Crna boja uopće ne postoji u prirodi. Samo mi krivo vidimo.“

Ne treba mi svađa, ali ne mogu se suzdržati da ne kažem: „Radim s njima svaki dan, mama. Znam da su stvarni. I znam koliko ljudima pomogne kad ih odvedem u šetnju.“

„Dobro, dobro.“ Umjesto da razgovara dalje o tome, osvrne se unaokolo. „A gdje su ti sad pesi?“

„Sa Simonom“, kažem i sjetim se da moram pogledati imam li od nje propušten poziv ili poruku.

Dok pregledavam mobitel, stara se ozari: „Simona? Cura?“

„Studentica, mama. Došla je u udrugu, pa radimo skupa. I ima dečka.“ Nije zabilježena niti jedna poruka i nijedan propušten poziv. Ne znam je li mi laknulo ili sam razočaran. „A i da ga nema, feministica je.“

„Što ti imaš protiv feministica?“ okreće priču na svoj mlin. Više mi voli postavljati pitanja nego na njih odgovarati. „I otkad?“

Ne da mi se ulaziti u raspravu, pa samo mahnem rukom: „Ma, nemam ja ništa protiv njih, nego one protiv mene. Obično misle da bih se trebao brinuti za ljude, a ne za pse.“

„Pa, ova se brine i za pse“, kaže stara.

Nije u tome poanta. Želio bih da shvate kako volim sve svoje crne pse, ali ih ne šećem zato. Razlog je taj što vlasnici živnu svaki put kad preuzmem brigu za njihove četveronošce, pa se odu bar malo posvetiti sebi i svom životu. Ali na vani moj posao izgleda glupo.

„Nema veze“, kažem joj. „Nego, gdje je Bobi završio?“

„Ne znam“, sliježe ramenima. Onda, nakon kraće stanke, u kojoj su joj se oči napunile suzama tako da dobijem morsku bolest ako u njih gledam, upita: „Možeš ga potražiti? Molim te, Pavle?“

Najradije ne bih, ali odgovorim: „Budem. Kad te otpratim doma, pa ću onda.“

Uđemo u taksi koji nas odveze do kuće, što košta skoro kao moja dnevnica. Kad se sjetim da je Simona još unutra, ne da mi se ulaziti. Kažem staroj da idem odmah potražiti Bobija, neka se odmara i ne zapitkuje Simonu previše. Stara šmrcne, što je najglasnije obećanje koje ću dobiti.

Ne treba mi dugo da ga nađem. Bobi sjedi pred istim onim kafićem u koji je stari zalazio svaki dan i zuri u vrata.

„Nema ga“, kažem njemu, a više sebi. „Dođi, Bobi.“

Posluša me isprve, pa mu lako zakvačim povodac za ogrlicu. Ne znam zašto, ali oduvijek uspijevam pridobiti crne pse da naprave što hoću. Tvrtko, koji je sad predsjednik udruge, kaže da imam prirodni talent. Protrljam lice – nekad bih volio da imam talent za nešto drugo, iskreno.

I dalje mi se ne da doma, pa sjednem na praznu terasu kafića i naručim kavu koju predugo pijem. Poslije se još odvučem do ambulante, da staroj napišu recepte za lijekove. Doktorica čak nakratko izađe iz ordinacije kako bi vidjela Bobija. Ništa ne kaže, samo zahmka i pošalje me u ljekarnu. Sve uspijevam razvući dovoljno dugo da bude iza dva popodne, pa da mogu kući.

Dok staroj predajem lijekove i Bobija, vidim da je isplakala sve one suze dok me nije bilo.

„Molim te, mama, pusti mi da ga šetam bar dok ti noge ne budu bolje. A kad se oporaviš, vidjet ćemo za dalje. Što kažeš?“

Stara naškubi usne, duboko uzdahne i kimne glavom – to je više nego sam se nadao. Poljubim je u čelo i odem u sobu da pregledam Facebook, ali kako legnem na krevet, učas zadrijemam. Probudi me vibriranje mobitela na prsima.

„Hm? Halo?“ Nisam skroz pri sebi.

„Bok, Simona je“, čujem s druge strane. „Čuj, tu sam, pred kućom. Nisi mi rekao kamo s Lokijem.“

Kvragu. „Evo me.“ Odem van samo u majici, pa se tresem od pospanosti i hladnoće dok preuzimam Lokija. Ne namjeravam joj ništa objašnjavati, ali mislim da je shvatila.

„Je li Loki crni pas ili je – crni pas?“ upita Simona, gledajući kako skače od sreće što me vidi.

„Ove prve u udruzi zovemo psinama“, kažem joj. Dobro će joj doći da počne usvajati žargon. „A Loki je crni pas u Churchillovom smislu. On je moj crni pas.“

„Žao mi je“, kaže.

Razmišljam bih li rekao „I meni“ ili „Meni nije“. Na kraju se odlučim za: „Ima i gorih stvari.“

„Ali ne baš puno“, kaže ona. „Toliko pomažeš ljudima s njihovim crnim psima, a onda se i sam nosiš s jednim. Mislim da si potplaćen za to što radiš.“

Ozbiljna je. Nije se već dugo naglas nasmijala, a čini mi se kao da joj je jakna malo manje crvena, a cuf visi na kapi. Nije to skroz loše. Za šetačicu crnih pasa ionako ne valja da je previše optimistična. Za potencijalnu šetačicu crnih pasa, ispravim se.

„Svi su najvažniji poslovi potplaćeni“, kažem joj i pomislim da medicinskog tehničara od ranije – da i ne spominjem vatrogasce, učitelje, roditelje koji njeguju djecu i ljude po raznoraznim udrugama koji se bore za prava ovih ili onih manjina, oboljelih ili zaboravljenih iz nekog drugog razloga. Suvišno mi je sve to izgovoriti na glas, pa samo pustim Lokija u kuću.

Ne znam zašto mi se čini da je Simona ipak čula što sam pomislio. Potvrdno klimne glavom, a onda, hodajući unatrag niz cestu, upita: „Vidimo se opet sutra, pola osam?“

„Vidimo“, kažem i osmjehnem se. Napola smrznuto, ali prvi put ove godine, ako se ne varam.